субота, 20 августа, 2022
spot_img
HomeSve vestiaktuelnoNATO TERA INAT RUSIMA: Ne prekidamo širenje na istok, nema kompromisa sa...

NATO TERA INAT RUSIMA: Ne prekidamo širenje na istok, nema kompromisa sa Moskvom!


Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg isključio je u petak mogućnost da alijansa prekine dalje širenje, posebno na Ukrajinu čime je odbačen ključni zahtev Rusije da se ublaže tenzije i povuče vojska sa granice Ukrajine.

“Nećemo praviti kompromise sa osnovnim principima, uključujući pravo svake države da odlučuje o svom putu i bezbednosnim aranžmanima u kojima želi da učestvuje”, rekao je Stoltenberg novinarima u Briselu posle vanrednog sastanka šefova diplomatija država članica NATO-a.

O tome svoj stav imao je i pokojni američki geostrateg Zbignjev Bžežinski, koji je u svojoj knjizi “Američki izbor” koja je napisana te godine progovorio i o proširenju NATO pakta. S obzirom da se bliži taj čuveni susret ruskih i američkih delegacija, vredi spomenuti i temu o proširenju NATO iz pera “Velikog Zbiga”.

“Širenje EU i primanje novih članica NATO logična su i neizbežna posledica povoljnog ishoda hladnog rata. Nestankom sovjetske pretnje i sa srednjom Evropom slobodnom od sovjetske dominacije, održavanje NATO, kao odbrambenog saveza protiv nepostojeće sovjetske pretnje bilo bi besmisleno. Štaviše propust u širenju na srednju Evropu ostavio bi na vetrometini nestabilni pojas manje privilegovanih i manje sigurnih evropskih država, pritisnutog između prosperitetnog zapada i nestabilne postsovjetske Rusije, sa potencijalno uznemirujućim posledicama za sve. Stoga EU i NATO nemaju izbora: oni se moraju proširiti ukoliko ne žele da njihov uspeh u hladnom ratu postane uzaludan, iako svako novo povećanje članstva razvodnjava političku koheziju prve i komplikuje zajedničku vojnu operabilnost druge organizacije. Razlike unutar EU između takozvane “stare Evrope” koja se protivila žurbi Bušove administracije da krene u rat protiv Iraka i takozvane “nove Evrope” koja je u tome podržavala Vašington, ukazala je vidno na teže definisanje zajedničke evropske politike.. U NATO će najstojanje na vojnoj interoperabilnosti i integraciji takođe imati drugačije značenje. Integrisanje stalnih nacionalnih vojnih snaga u svrhu teritorijalne odbrane imalo je smisla kada je Zapadna Evropa bila suočena sa potencijalnim sovjetskim napadom. Integracija dvadeset i šest nacionalnih vojski nema smisla kada odbrana teritorija više ne predstavlja centralnu potrebu..”, piše Bžežinski.

On nastavlja da je proširenje NATO i EU će se nastaviti dalje.

“Posle svakog širenja-kako se Istok bude povlačio, a Zapad napredovao-opasnost povezane sa “geopolitički ničijom zemljom” pomeraće se dalje na istok. Istovremeno napredak odnosa zapada sa Rusijom i proklamovana želja Ukrajine da s vremenom pristupi evroatalnskoj zajednici, daju dodatnu težinu razlozima za nastavak širenja. Iz toga sledi kako ni dvadeset i sedam članica NATO (temeljom odluke o proširenju donesene krajem 2002. na samitu NATO u Pragu) ne čine konačan broj. Međutim, širenje ne bi trebalo da podrazumeva beskarajno, mehaničko pristupanje novih članica sve do kineske granice.. U nekim situacijama to će sa vremenom dovesti do primanja novih čalnica, drugi slučajevi mogli bi da uključuju tesniju saradnju između nekih NATO članica i pridruženih nečlanica u bezbednosnim aranžmanima predviđenim NATO. Dobar primer predstavlja ukajinsko učešće u sektoru pod kontrolom Poljske u Iraku 2003, uz logističku podršku NATO…. Jačanje saradnje između NATO i Rusije podstaknuto je stvaranjem zajedničkog rusko-NATO veća, otežava protivljenje Moskve željama Ukrajine da postane članica NATO. U maju 2002. neposredno posle odluke o stvaranju zajedničkog veća, Ukrajina je najavila svoju čvrstu nameru da sa vremenom zatraži članstvo u NATO. Iako malo verovatno da Ukrajina može da u kratko vreme ispuni potrebne kriterijume, svakako ne bi bilo strateški mudro da NATO obeshrabri takve ukrajinske aspiracije i time potencijalno osokli ruske imperijalne ambije..”, dodaje ovaj bivši američki geostrateg.

Prvi sastanak Saveta NATO-Rusija posle više od dve godine biće biće prvi od jula 2019. godine i održaće se u sredu u Briselu, a ambasadori članica NATO-a imaće priliku da uživo razgovaraju sa ruskim izaslanikom. To je jedan u nizu sastanaka predstavnika NATO-a, SAD, Rusije i OEBS, zakazanih za sledeću nedelju.

Glavna tema Saveta biće predlozi ruskog predsednika Vladimira Putina o sklapanju bezbednosnih sporazuma. Kremlj je nedavno objavio nacrte dva dokumenta, bezbednosnog ugovora Rusije i SAD i bezbednosnog sporazuma Moskve i NATO-a, u vreme sve većih tenzija zbog nagomilavanja ruskih vojnika u blizini Ukrajine.

Rusija, koja negira da planira napad na susednu Ukrajinu, zatražila je garancije da se NATO neće širiti na tu zemlju i druge bivše sovjetske republike, da neće raspoređivati oružje na tim teritorijama i da će prestati da izvodi vojne vežbe u blizini ruske granice. Na te zahteve koje je iznela u nacrtima dokumenata Rusija očekuje odgovor SAD i NATO-a do kraja januara.

Moskva bi zauzvrat poštovala medjunarodne obaveze koje je preuzela u vezi sa ograničavanjem vojnih vežbi i obustavom provokativnih letova i drugih oblika neprijateljstava niskog intenziteta Problem je, međutim, što bi prihvatanje takvog sporazuma značilo da NATO treba odbaci ključni deo svog osnivačkog ugovora. Prema članu deset Vašingtonskog sporazuma iz 1949. godine, NATO može da pozove bilo koju evropsku zemlju koja može da doprinese bezbednosti u severnoatlantskom području i da ispuni obaveze koje proističu iz članstva u alijansi.

O ulasku Rusije u EU i NATO

“Pošto se EU i NATO šire, Ukrajina će verovatno biti u poziciji da izabere da li ona želi da bude deo neke od ovih organizacija. Verovatno će ona želeti da se priključi obema, onda kada se budu one graničile sa njom i kad njena unutrašnja transformacija počene da je preporučuje za članstvo u njima. Iako će to uzeti dosta vremena, nije isuviše rano za Zapad- dok i dalje bude uvećavao svoje ekonomske i bezbednosne veze sa Kijevom- da počne da ukazuje da je decenija od 2005 do 2015 razuman vremenski okvir za početak ukrajinskog postepenog uključivanja, čime bi se smanjio rizik od straha Ukrajinaca da će evropska ekspanzija biti zaustavljena na poljsko-ukrajinskim granicama…..

Rusija će se neuporedivo teže pomiriti sa ukrajinski pristupom u NATO, jer bi to značilo njeno priznanje da sudbina Ukrajine nije više organski povezana sa Rusijom. Ipak ako hoće da preživi kao nezavisna država Ukrajina mora postati deo Centralne Evrope, a ne Evroazije, a kako hoće da bude deo Centralne Evrope, tada će ona morati da u punom smisluuzme učešća u vezama Centralne Evrope sa NATO i EU. Rusko prihvatanje ovih veza će onda uticati na Rusiju da sama donese odluku da postane istinski deo Evrope.

Rusko odbijanje ove opcije bilo bi isto što i odbacivanje Evrope u korist usamljeno “evroazijskog” identiteta i egzistencije. Ključna stvar koju valja imati na umu jeste da Rusija ne može biti u Evropi a da Ukrajina takođe ne bude u Evropi, kao što ni Ukrajina ne može biti u Evropi a da Rusija ne bude u njoj. Ako se prihvati stav da je Rusija već bacila kocku u vezi sa Evropom, onda sledi da je u krajnjoj liniji u vlastitom interesu Rusije da se Ukrajina uključi u šireće evropske strukture.

I zaista, ukrajinski odnos sa Evropom mogao bi da bude prekretna tačka za samu Rusiju. Ali to isto tako znači da odlučujući momenat za definisanje ruskih odnosa sa Evropom još neko vreme neće biti na dnevnom redu- odlučujući u tom smislu što bi ukrajinsko opredeljivanje za Evropu dovelo stvari do razrešenja kad je reč o ruskoj odluci kaj se tiče sledeće faze njene istorije: ili da bude deo Evrope ili da postane evroazijski izgnanik, niti istinski evropska niti azijska i uglibljena u svoje konfilkte sa “najbližim inostranstvom”, piše Bžežinski o ukrajinsko-ruskim odnosima….

Ko je bio Zbignjev Bžežinski

Zbignjev Bžežinski, uticajni američki politikolog poljskog porekla i najpoznatiji politički savetnik tokom Hladnog rođen je u Varšavi 1928. godine. Neki ruski izvori spekulišu da je on zapravo rođen u poljskom konzulatu u ukrajinskom gradu Harkovu, koji je u to vreme bio deo SSSR, ali da su njegovi roditelji prijavili da je rođen u Poljskoj, a ne u Sovjetskom Savezu.

Pohađao je katoličku školu u vreme kada je njegov otac službovao kao diplomata u Francuskoj i Nemačkoj, a familija se preselila u Montreal 1938. kada je stariji Bžežinski imenovan za poljskog generalnog konzula, koji je, kada su šest godina kasnije komunisti preuzeli vlast u Poljskoj, porodicu je preselio na jednu farmu u kanadskoj unutrašnjosti. Po Los Anđeles tajmsu, mladi Bžežinski je tu počeo da uči ruski od jednog emigranta.

Obrazovao se u Kanadi (McGill University, gde je stekao diplomu iz oblasti ekonomije i političkih nauka) i u SAD, gde je na Harvardu doktorirao u oblasti političkih nauka sa tezom o totalitarnom sistemu SSSR. Česta putovanja i Istočnu Evropu i nekoliko knjiga i članaka u 1950-ih doprineli su da se Bžežinski pročuje kao ekspert za komunizam i postao jedan od najuticajnijih autora strategije borbe protiv komunizma i koncepta novog oblika američke hegemonije. Od 1960. godine Bžežinski je 17 godina bio šef Instituta za probleme komunizma ka Kolumbija univerzitetu.

Godine 1966. Bžežinski je pozvan da radi u političkom savetu za planiranje Stejt departmenta u bio uključen u definisanje spoljno političke doktrine Vašingtona. Zajedno sa Dejvidom Rokfelerom bio je jedan od osnivača, a od 1973 do 1976. i izvršni direktor Trilateralne komisije – međunarodne organizacije u koju su uključeni uticajni ljudi iz Severne Amerike, Zapadne Evrope i Azije. Tokom svoje karijere, bio bi povezan sa raznim uticajnim umereno-liberalnim grupama i asocijacijama, uključujući korporaciju Rand, Savet za spoljne odnose, Amnesti International i Nacionalna asocijacija za unapređenje prava obojenih ljudi.

Bio je savetnik u Kenedijevoj administraciji, savetnik predsednika Lindona Džonsona od 1966. do 1968. Bžežinski je bio protiv širenja američkog učešća u ratu u Indokini, čak je zbog toga i napustio svoju poziciju predsedničkog savetnika i postao savetnik američkog potpredsednika Hjuberta H. Hamfrija. Kasnije, od 1977. do 1981. godine, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji američkog predsednika Džimija Kartera. Bžežinski je bio jedan od ideologa američke borbe protiv Sovjetske ekspanzije u Evropi, u Vijetnamu, u Africi, na Kubi i u Avganistanu. Snažno je podržavao naoružavanje avganistanskih pobunjenika u Avganistanu i njihovog angažovanja protiv sovjetskih trupa, što je, kako je pisao predsedniku Karteru, smatrao osvetom za američki neuspeh u Vijetnamskom ratu.

Naoružavanje mudžahedina je dovelo do povlačenja Sovjeta iz Avganistana, ali je imalo uticaj i na pretvaranje Irana u anti-zapadnu islamsku šiitsku državu, a kasnije i na formiranje Alkaide i dominaciju talibana u Avganistanu, gde su SAD petnaest godina zaglavljene u najdužem ratu u svojoj istoriji. Neki analitičari smatraju da je Bžežinski nenamerno pomogao da se stvori Alkaida, kada je ubedio predsednika Kartera da aktivira tajni program CIA za podsticanje pobunjenika kako bi to izazvalo sovjetsku vojnu intervenciju. Po toj verziji, CIA je počela da naoružava pobunjenike šest meseci pre sovjetske

U vreme dok je bio Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost smatra se da je pomogao rušenju ekonomskih barijera između Zapada i Sovjetskog Saveza i Kine, a za njegovog mandata potpisan je Sporazum o ograničavanju strateškog naoružanja (SALT dva). Zalagao se za normalizovanje američko-kineskih odnosa. Pomagao je Karteru da prevaziđe velike razlike između egipatskih i izraelskih lidera Anvara el Sadata i Menahema Begina što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Kamp Dejvida u septembru 1978.

Kada je Iranska kriza talaca 1979. godine zapretila da ugrozi sliku o globalnoj moći i uticaju SAD i postala izvor frustracije Karterove administracije. Bžežinski je tokom prvih meseci 1980. godine, podržan od strane Pentagona, počeo je da se zalaže za vojnu akciju. Misija, pod nazivom Pustinja Jedan, rezultirala je kompletnim vojnim i političkim poniženjem i Vens, koji se zalagao za pregovore je podneo ostavku, a Karter je izgubio izbore protiv Ronalda Regana.

Bio je autor brojnih predloga da se sruši Sovjetski Savez. “Poraz i raspad Sovjetskog Saveza je bio poslednji korak u brzom usponu SAD na zapadnoj hemisferi, kao jedine i zaista, prve istinski globalne sile,” napisao je Bžežinski 1998. u svojoj knjizi Grand Chessboard.

Nakon što je Vladimir Putin došao na čelo Rusije, bio je zagovornik proširenja NATO-a i privlačenja bivših sovjetskih republika u NATO. Pozdravio je rat u Libiji u 2011, “narandžastu revoluciju” u Ukrajini i “ružičastu revoluciju” u Gruziji. Bžežinski je smatrao da je imperijalni status Rusiji neraskidivo povezana s njenim jedinstvom s Ukrajinom, pa se 2000-ih zalagao da se spreči novo ujedinjenje Rusije i Ukrajine.

Tekst: Kurir.rs/A.Mlakar



Source link

RELATED ARTICLES

Most Popular

Recent Comments