субота, 20 августа, 2022
spot_img
HomeSrbijaDijasporaINTERVJU, NIKOLA SELAKOVIĆ: Da li ćemo dijaspori dati tri poslanička mesta u...

INTERVJU, NIKOLA SELAKOVIĆ: Da li ćemo dijaspori dati tri poslanička mesta u Skupštini? O tome treba da se razgovara…


Srpska zajednica u Čikagu prvi put je ove nedelje dočekala jednog ministra spoljnih poslova, Nikolu Selakovića. Mnogi su se ponadali da to znači da je država Srbija promenila kurs prema dijaspori, koja se do sada tretirala uglavnom kao nužno zlo, koje je dobro samo dok šalje novac u otadžbinu i ne pita mnogo.

Zato smo na početku ovog intervjua pitali srpskog šefa diplomatije da li je njegov dolazak nagoveštaj da se ta politika menja i da li je u Čikago došao sa nekim konkretnim planovima kako da Srbija pomogne dijaspori i obrnuto

-Moj dolazak na prvom mestu ima za cilj da država sasluša i čuje šta to u stvari naša dijaspora želi i kako država može da joj pomogne u tome. Mi nismo ovde da nešto od ljudi tražimo. Mi u SAD, naročito u Čikagu, Milvokiju i okolini imamo veliki broj sunarodnika, imamo dijasporu koja je stara skoro vek i po, imamo ljude koji se nisu tako olako prepustili asimilaciji i koji, iako neki i ne govore više našim jezikom, itekako su svesni srpskog porekla, odlaze u crkvu, slave naše praznike, slave…Naša dijaspora u 20.veku, naročito u drugoj polovini, bila je vrlo heterogena. Ljudi su ovde dolazili motivisani različitim razlozima i dugo vremena su za njih naša diplomatska predstavništva bile kuće koje nisu gledali kao svoje, kao prijateljske. Ne treba zanemariti ni to da smo dobar deo 20.veka živeli u drugoj državi, pod drugim imenom.

Da pojednostavim, imajući u vidu sve rečeno, ja imam za cilj da vidim šta to država Srbija može da učini za naše ljude koji žive ovde. Ne interesuje nas zaista to koliko će ko poslati novca…

Na žalost, na to se uglavnom sve do sada i svodilo…

-Možda je tako bilo, ali više se tako ne razmišlja. Cilj nam je da privučemo naše ljude da investiraju u Srbiju. Predsednik je izašao sa podatkom da je Srbija u 2020. imala najviše stranih investicija u istoriji, preko četiri milijarde dolara. Zašto među tim investitorim ne bi imali i ljude iz dijaspore?

Pokušaću ukratko da odgovorim…Nemate ih zato što srpska dijaspora nema iste uslove kao strani investitori.

-To nije tačno.

Ja ne znam da je ijedna kompanija odavde dobila besplatnu infrastrukturu, 10 ili 12,000 evra po radnom mestu, itd…

-Odmah ću vam reći da niste u pravu.

Dajte mi bar jedan takav slučaj?

-Evo npr. Braca Milanović u Kragujevcu, čovek koji je nekad radio u Simensu, a sada je otvorio fabriku u Srbiji. Nije stvar da nikome nisu ponuđeni takvi uslovi, stvar je u tome da naši ljudi ne znaju za te pogodnosti.

Pa i to je deo problema, kako je moguće da Nemci i Koreanci znaju, a Srbi ne znaju?!

-Jeste deo problema i mi gledamo kako da ga rešavamo. Dakle, nije stvar u tome da su povlastice rezervisane za strane kompanije, a ne za ljude iz našeg rasejanja. Ono što mi moramo da radimo jeste da ljude informišemo o svemu onome što im je dostupno. Neretko se dešava da naš čovek dođe iz dijaspore da nešto rešava i susretne se sa administrativnim problemima. Oni koji su davno otišli ne znaju kako danas funkcioniše država. Tada se izrodila jedna ideja o kojoj sam razgovarao sa direktorom Uprave za dijasporu gospodinom Gujonom i koji ćemo u formi projekta predati predsedniku i premijerki.

Radi se o osnivanju jedne službe u okviru Uprave za dijasporu, koja bi bila jedna vrsta one stop shopa za naše ljude iz dijaspore bez obzira da li dolazili sa problemom ili sa poslovnom idejom. Da ne moraju da se šetaju od jednog do drugog šaltera, nego da dođu na jednom mesto, gde će da dobiju svog referenta koji će se baviti samo njegovim slučajem. Ako želi da ulaže da mu se kaže gde može da ulaže i na šta može da računa kada su u pitanju državni podsticaji, poreske olakšice, grantovi.

Šta je ono što ste još čuli od čikaške dijaspore a što bi se moglo svrstati u prioriotete?

-Ima mnogo stvari sa kojima se naši ljudi suočavaju, mnogo problema. Recimo problem državljanstva. Ovde ima dosta ljudi koji nemaju a želeli bi da imaju srpsko državljanstvo. I tu shvatite da nemali broj ljudi zaista ne zna šta im treba da bi bili primljeni u državljanstvo. Mi ćemo nakon ove posete napraviti plan kako to da rešimo…

U smislu pojednostavljivanja procedure…

-Ta procedura uopšte nije komplikovana. Naš čovek koji ovde živi radi po 10-12 sati i on nema vremena da skupi tri-četiri dokumenta koja su mu potrebna da bi aplicirao za državljanstvo. Ajde da vidimo kako da im pomognemo, kako da ljudi iz Konzulata prikupe neke od tih dokumenata u Srbiji. Naravno, tu računamo i na našu crkvu, koja ima sačuvanu dokumentaciju još iz prošlog veka, kako možemo da iskoristimo njihovu arhivu.

Ajde da budemo konkretni…Ko se sve kvalifikuje za srpsko državljanstvo? Da li druga, treća ili četvrta generacija u američkoj dijaspori, dakle ljudi koji su rođeni ovde, imaju pravo na državljanstvo ukoliko su njihovi precci rođeni u Srbiji ili na teritoriji bivših YU republika?

-Imaju. Svako lice koje je srpskog etničkog porekla, koje se oseća Srbinom, ima pravo na državljanstvo.

Da li mora da dokazuje svoje poreklo?

-Postoje zakonske odredbe koje traže dokazivanje srpskog porekla. Ali ako imamo crkvu, knjige krštenih, ako se tu vidi veza sa ljudima koji su ovde doseljeni, ako se vidi da su to ljudi srpskog nacionalnog identiteta, onda neće biti nikakav problem da dobiju srpsko državljanstvo.

Šta je sa pripadnicima drugih naroda čiji su preci rođeni na teritoriji Srbije, da li i oni imaju to isto pravo?

-Naravno da imaju pravo, ali će i oni morati da dokažu to poreklo. Nijedna ozbiljna država ne daje pasoš na slepo.

Koliko traje takva jedna procedura?

-Taj proces je do pre godinu i po dana trajao neuobičajeno dugo, a mi smo uspeli da ga skratimo i danas za nekoliko meseci posle podnošenja zahteva lice može da dobije status. Ranije se na to čekalo, godinu i po, dve godine. A uvođenjem nekih procedura u samom sistemu, mislim da ćemo i taj period moći značajno da skratimo.

Koji su još problemi koje ste imali prilike da čujete ovih dana?

-Jedna od želja koju sam čuo od mnogih jeste da dobiju direktnu liniju Čikago-Beograd. U ovom trenutku imamo direktne letove do Njujorka.

Da li je moguće da je našem nacionalnom autoprevozniku isplativija linija Njujork-Beograd nego Čikago-Beograd?

U pitanju je čista ekonomske računica…

Baš zato Vas i pitam, s obzirom da je naša zajednica mnogo brojnija u Čikagu nego u Njujorku…Uostalom, najbolje bi bilo ako postoji mogućnost da zadržimo vezu sa Njujorkom, a da dobijemo ovu sa Čikagom? 

-Treba imati u vidu da letovima Er Srbije ne lete samo državljani Srbije i pripadnici srpskog naroda. Beograd je regionalni avio hab za mnoge države. Jel znate koliko ima pripadnika drugih nacija koji koriste te letove…Na primer Albanaca, kojih imam mnogo u Njujorku, i koji uglavnom lete preko Beograda.

Jel država Srbija i dalje dotira te letove?

-Zaista ne znam, morao bih to da proverim…Ono što je činjenica da povećavanjem broja linija na nedeljnom nivou samo se pokazuje koliko su ti letovi isplativi. Na prvom mestu je ekonomska računica. Mi ćemo kod nadležnih tela u Srbiji inicirati izradu jedne studije, da vidimo koliko bi ti letovi bili rentabilni.

ISTORIJSKI SUSRET: Selaković na proslavi Dana Republike Srpske u Čikagu, kao prvi srpski šef diplomatije

Mnoge ovdašnje kompanije u vlasništvu Srba počele su da otvaraju svoje pogone u Makedoniji i Republici Srpskoj, neki u Meksiku ili Dominikani, iz prostog razloga što je u većini tih zemalja porez na dohodak zaposlenih ne prelazi 30%, dok u Srbiji plaćaju čitavih 67%… Je li država razmišljala da te poreze smanji?

– Za ljude koji počinju novi biznis i zapošljavaju država nudi ozbiljne pakete sa smanjenim poreskim obavezama, koja traju prvih nekoliko godina. Isto to što rade u Severnoj Makedoniji, radimo i mi. Te pakete mogu da koriste svi, kako ljudi u Srbiji, tako i investitori iz inostranstva. Zahvaljujući tome Srbija je apsolutno broj 1 u privlačenju stranih investicija na svetu po glavi stanovnika, tri godine zaredom. I u odnosu na zemlje regiona imamo najmanju stopu nezaposlenih…

Ta niska stopa nezaposlenosti gubi na vrednosti kada znamo da svake godine otprilike 50-60.000 radno sposobnih ljudi odlazi iz Srbije?

Nije baš da ljudi samo odlaze. Mi prvi put imamo situaciju da se ljudi vraćaju. Pred Novu godinu izašli smo sa podatkom da se u Srbiju vratilo 90,000 ljudi od kojih je 95% mladih i obrazovanih.

U kom periodu?

-Nisam siguran, jer je to rađeno preko “Tačke povratka”, ali podatak postoji. Prvi put imamo takav proces, da se vraćaju mladi i školovani…

…Koji rade za strane ili domaće kompanije?

-Koji najviše rade za strane kompanije koje su otvorile svoje ćerke firme u Srbiji. Ono što je na nama jeste da nastavimo da ih vraćamo. Ako me pitate za odlazak ljudi, to je proces koji postoji u svim zemljama okruženja, čak i onima koje su više od decenije i po članice Evropske unije. To je moderna tendencija da se radna snaga kreće tamo gde joj nude bolje uslove, a gde postoji hroničan nedostatak radne snage, kao što su Zapadna Evropa i SAD.

Ne možete reći da većina mladih i radno sposobnih odlazi negde zato što je moderno…Veriovatno bi mnogi, s obzirom na troškove života, ostali da žive u Srbiji kada bi im neko ponudio pristojan posao, od koga mogu da žive…

-Mnogi se upravo i vraćaju jer su shvatili da su troškovi života u Srbijji mnogo niži i da nominalno veća plata na Zapadu ne znači apriori i bolji život.

U razgovorima sa ovdašnjim ljudima rekli ste da je dijaspora jedan od prioriteta. Da li ste, u tom duhu, razmišljali da dijaspori date garantovana poslanička mesta, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, gde u Saboru dijaspora ima tri zastupnika?

-To je nešto što bi za Srbiju na prvom mestu značilo promenu Ustava…

SUSRET SA ISTAKNUTIM PRIPADNICIMA DIJASPORE U ČIKAGU: Sastanak je održan u prostorijama Srpske Narodne Obnove

Ustav smo menjali i zbog manje značajnih stvari…

-O tome treba ozbiljno razgovarati. Dva su različita koncepta. Ima onih koji misle da dijaspora treba da se pita, ali i onih koji kažu: Zašto bi se o mom životu i državi pitao neko ko je otišao iz nje?

Recimo zato što taj neko svake godine u tu državu upumpa 5 milijardi dolara.

-Pa da, ali to ne traži država, to ljudi rade svojevoljno, podržavajući svoje porodice, svoje roditelje, održavajući svoja imanja, itd…

Ali i investirajući u Srbiju, zapošljavajući ljude, plaćajući poreze, kupujući nekretnine…ulažući i u državu i u ljude koji u njoj živeDa li vi stvarno mislite da bi se neko u Srbiji pobnio kada bi vi odlučili da pustite dijasporu u parlament?

-Ja sam Vam samo rekao kakvi su argumenti isticani, ja ne mislim tako. Baš zato o tome treba da se razgovara i da u tome učestvuju i ljudi iz dijaspore i ljudi iz Srbije

Dijaspora u Americi, naročito ova u Čikagu, dugo je živela opterećena podelama na komuniste i četnike, a zatim se to proširilo i na crkvu 1963.godine. Da li ste Vi osetili duh tih podela tokom boravka ovde?

-Tu podelu nisam osetio i to je ono što mi je drago. Ta podela je prevazišena 1990-tih, kada je ovde došao veliki broj ljudi sa teritorija bivših republijka SFRJ. S druge strane, fasciniran sam time šta je ta dijaspora posleratna ostavila za sobom, kakvi su to hramovi, škole, to je nešto fascinantno. Vidite koliko su ti ljudi bili kreativni, rodoljubi izraženog patriotskog osećanja. I to je nešto što Vam imponuje da vidite, kakvu god porodičnu ili ideološku istoriju nosili u sebi. I ne samo to, već su Srbi u ovom delu Amerike prepoznati kao vredni i sposobni ljudi. Samo u Čikagu ima preko 100 Srba advokata, lekara još više. Neke od tih ljudi sam video na projekciji dokumentarnog filma o misiji Halijard u Vojnom muzeju Čikaga i svi ti ljudi imaju osećaj da je Srbija njihova država.

Prelazimo na diplomatske teme…Srbija ove godine slavi 140 godina diplomatskih odnosa sa Vašingtonom. U proteklih 30 godina ti odnosi su u jednom trenutku spali na najniže grane u istoriji. Kako se danas oni razvijaju, s obzirom na još uvek suprotna stanovišta kada je u pitanju Kosovo? Koliko je moguće graditi odnose sa državom koja ne priznaje teritorijalni integritet Srbije?

-To je nešto sa čim smo se susreli kada smo kao stranka došli na vlast. Prošlo je 140 godina kako su Kneževina Srbija i SAD potpisali trgovinsku konvenciju. Za sve te godine Srbija i SAD su bile saveznice mnogo više nego što su bile neprijatelji. Mi imamo jedan veliki potencijal za razvoj i jedan od prioriteta naše spoljne politike jeste izgradnja partnerstva sa SAD. Tačno je da se razlikujemo u gledištima kada je u pitanju Kosovo i Metohija i dalji razvoj odnosa Srbba i Albanaca, ali ono što smo pokazali posle potpisivanja Briselskog sporazuma jeste da smo, s jedne strane rešeni da čuvamo naše nacionalne interese, verske, kulturne i istorijske vrednosti, prava kosovskih Srba na život i bezbednost. A do toga smo rešeni da dođemo dijalogom.

U vreme Trampovog mandata bilo je pozitivnih i konstruktivnih ideja i inicijativa vezanih za Kosovo, ali se od onda garnitura u Vašingtonu promenila. Da li je u srpsko-američkim odnosima došlo do zahlađenja otkako je Bajdenova administracija preuzela Belu kuću?

-Ne bih rekao da je došlo do zahlađenja. Nova administracija jasno i javno je tražila od Prištine da ispuni svoje obaveze, da osnuje Zajednicu srpskih opština. Gospodin Eskobar, koji je ispred Stejt Departmenta zadužen za naš region, to govori svugde. Imao sam prilike i lično da razgovaram sa njim o tome. Ono što vidimo jeste da se SAD suočavaju sa izazovima i u svojoj državi i da su joj te stvari u fokusu trenutno, te da rešavanje pitanja Kosova i Metohije prepuštaju Evropskoj Uniji, u okviru koje se i sprovodi dijalog.

U Trampovo vreme Srbija je potpisala Vašingtonski sporazum. Da li je on danas samo mrtvo slovo na papiru?

-Sporazum se, s jedne strane, sprovodi u smislu ekonomskog prisustva SAD u regionu, otvorena je Kancelarija razvojnog fonda…

Šta se dešava sa Kancelarijom od odlaska gospodina Jovanovića?

– Po onome što sam saznao od ljudi iz američke ambasade oni ne nameravaju ništa suštinski da menjaju posle odlaska gospodina Jovanovića, planiraju ostanak i učešće u razvojnim projektima.

Šta je sa drugim stvarima koje se pominju u Sporazumu?

-Ono što imamo danas kao realnost jeste da Priština smatra da je taj Sporazum potpisan od strane njihovih nelegitimnih predstavnika i da oni odbijaju da ga sprovode.

Kako Amerikanci reaguju na takav stav Prištine?

– To bi trebalo da pitate Amerikance.

Pa rekoste upravo da ste razgovarali sa njima, šta su Vam rekli po tom pitanju?

-Njihov stav je vrlo jasan, oni kažu da sve što je potpisano mora da se poštuje.

Rekoste da ste gledali dokumetarac o Halijard misiji. Da li je to jedna od priča koja bi trebala da približi Srbiju i SAD i bude kamen temeljac nekih budućih odnosa?

-Kao što sam rekao…Za ovih 140 godina i duže neuporedivo je više onih svetlih strana zajedničke istorije. U tome možemo da nađemo temelje budućih odnosa. Halijard misija je interesantna zato što je to jedna od epizoda zajedničke istorije o kojoj smo doskora vrlo malo ili nimalo znali…

I čudili se zašto je Holivud 1940-tih snimao filmove o Draži Mihailoviću i četnicima…

-Tako je. Naravno, bilo je tu i dosta propagande posleratne Jugoslavije jer je onima koji su pobedili u građanskom ratu bio cilj da drugu stranu što više ocrne. A stvari nisu ni crne ni bele. Mi takvih svetlih primera imamo mnogo. Setimo se samo Mihajla Pupina. Čoveka koji nije bio samo veliki naučnik, već i američki građanin, dobitnik Pulicera, srpski patriota i blistava ličnost u istoriji oba naroda. Zahvaljujući bliskom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vudro Vilsonom učinio je velike stvari za Srbiju i njen narod. Tu je naravno i Nikola Tesla, kao i mnogi drugi.

Da li ste, razgovarajući sa američkim diplomatama, stekli utisak da oni poznaju tu istoriju i da ona ima neki značaj za njih?

-Da bi im značilo prvom moraju da znaju. Ali ne možemo mi nešto da prebacujemo našim prijateljima Amerikancima ako to ni mi sami ne poznajemo dovoljno.

Ne mislim ovde samo na Halijard, već na one opštije stvari, recimo da smo bili saveznici u dva svetska rata.

-Vi morate da shvatite da je od završetka Drugog svetskog rata prošlo više od 75 godina, što je otprilike jedan ljudski život. Ako mi očekujemo da će se neko sećati onoga što je bilo tada, nećemo uraditi ništa. Naravno da među njima ima ljudi koji odlično poznaju istoriju, ali se u svom delovanju ponašaju u skladu sa današnjim interesima. Ako ćemo da budemo iskreni, istinu o Halijard misiji su oživeli Amerikanci, a ne Srbi. Ovde postoje ljudi koji se time bave i koji nas motivišu da im se priključimo. Ali cilj toga ne treba da bude samo rasvetljavanje slavnih stranica naše prošlosti, nego svedočenje prijateljstva koje treba da gradimo u budućnosti. Mi ne možemo da menjamo prošlost, ali ono što radimo danas će jednoga dana biti istorija, i ako to budemo uradili dobro, onda će stranice te istorije biti kvalitetne i dobre.

To je ono što danas radi recimo NCR zapošljavajući hiljade inžinjera u Srbi. To isto radi i Majkrosoft, počinje i Amazon. To možemo da vidimo i na Moravskom koridoru, gde imate sjajne američke građevinske kompanije, na putu koji će spojiti Koridor 10 i Koridor Miloš Veliki. Pritom, potencijali su mnogo veći od onoga što se trenutno realizuje i na tome treba zajednički da radimo.

Kad je reč o Halijard misiji i svemu onome na čemu gospodin Džon Kapelo predano radi, videćete da su neki od glavnih aktera te misije sa američke vojne strane bili Srbi iz dijaspore. Tu možete da vidite koliko je naše prisustvo ovde duboko…

A i koliki je značaj dijaspore.

-Da, svakako. I onda dajte da sve to što je lepo iz prošlosti stavimo u službu zajedničke budućnosti.

Srbiju su proteklih dana potresali protesti ekoloških pokreta. Kakvo Vi mišljenje imate o njima: Da li i vi smatrate da su oni politički motivisani i da li je tema očuvanja prirodne sredine prioritet današnje Srbije?

-Prvo da kažem da je ekološka problematika apsolutno nešto čime naša država treba da se bavi i čime se aktivno bavi, što dokazuje i činjenica da je budžet za zaštitu životne sredine u 2022.godini veći od prethodnih nekoliko budžeta…

Jeste li to planirali da Rio Tinto u ovoj godini otvori rudnik, pa da imate dovoljno novca da kompenzujete štetu koju će napraviti?

-Nismo planirali to, ovo je nešto što se planira duže i što jeste deo razvojnog projekta Srbija 2020-25 i što podrazumeva da imate zdravu pijaću vodu, sisteme za prerađivanje otpadnih voda, da imate dobru toplotnu infrastruktru, sistem upravljana otpadom. To je nešto u šta ulažemo novac i ulagaćemo još više.

Kako će država sprečiti da se novac za te namene ne odlije u privatne džepove, da on ode zaista tamo gde je namenjen?

-Jel imate neki primer da se to dešavalo?

Pa o tome govori situacija na terenu.

-Na šta konkretno mislite?

Pa, evo, na primer, Beograd je bio grad sa najzagađenijim vazduhom u Evropi protekle godine…

– Nije Vam palo na pamet da je to posledica klimatskih promena i posledica porasta životnog standarda ljudi, gde ima mnogo više automobila, izduvnih asova…

I više industrije koja zagađuje okolinu, čini se bez kontrole i poštovanja standarda…

Standardi postoje, a kada pogledate ulaganja države u sisteme za prečišćavanje izduvnih gasova, naročito kada su u pitanju velike elektrane, RTB Bor, tu su ulaganja najveća ikada, uz poštovanje standarda EU.

Kako se onda desi da guramo mulj umesto uglja u peći termoeleltrane u Obrenovcu?

-To morate da pitate stručnjake koji se time bave.

Pa u tim stručnjacima i jeste problem, upavo se postavlja pitanje njihove stručnosti.

-Ti ljudi koji su napravili propuste neće više obavljati takve poslove. Ono što je činjenica jeste da energetska kriza potresa ceo svet a da mi kroz tu krizu prolazimo bolje nego drugi u Evropi. I kada je u pitanju obezbeđivanje alternativnih izvora energije i cene električne energije. I dalje smo država sa jednom od najnižih cena struje u Evropi.

Da se vratimo na ove proteste…Kakav je Vaš lični stav o Rio Tintu? Jeste li vi za to da ova kompanija otvori rudnik u Srbiji ili ne?

-Da bi se doneo sud o tako nečemu, prvo morate da vladate svim informacijama. Ja jesam neko ko je blizak prirodi, odrastao sam u prirodi, na Zlatiboru i mišljenja sam da ljudi prirodi moraju da se vraćaju što više. Sa druge strane, imate nešto što je tehnološki napredak čovečanstva. Pominjalo smo energetiku. Kod nas se najveća količina energije pravi u Kolubari. Da li je to iskopavanje uglja narušilo eko sistem?

Jednim delom jeste. Ali ovo o čemu mi govorimo, iskopavanje litijuma, na način na koji to Rio Tinto planira da radi, sa sobom bi donelo kudikamo veće posledice nego iskopavanje uglja. Govorimo o podzemnim vodama koje se nalaze u slivu reke Save i koje bi u perspektivi mogle da naruše i najveći bazen pijaće vode u Srbiji, onaj u beogradskom Makišu, što bi bila i ekološka i humanitarna katastrofa…

-Meni je drago što vi toliko o tome znate, ja zaista ne poznajem tu materiju dovoljno, ali znam da ne postoji niko normalan ko će tako nešto u Srbiji da dozvoli. Čudi me da niste ispratili da je nedavno počela eksploatacija litijuma u Nemačkoj…

Da, ali je tehnologija iskopavanja kudikamo modernija od onoga što planira da radi Rio Tinto.

– Mi ćemo insistirati upravo na takvim tehnologijama ako dođe do iskopavanja u Srbiji. Ali moramo da budemo racionalni. Ne dovodimo u pitanje zagađenje životne sredine, ali treba da budemo svesni jedne stvari: Moramo da pređemo na baterije jer ako budemo ostali na starim izvorima energije, koji će se jednog dana potrošiti, kako mislite da u budućnosti zaštitimo životnu sredinu. Baterije se danas prave upravo od litijuma koji je važan element za funkcionisanje električnih automobila, koji ne zagađuju vazduh na način kao ovi koji idu na tečno gorivo.

Koristi su jasne, pričamo o potencijalnoj šteti…

-Pomenuli smo ekološke proteste. Ja uopšte ne sporim da je tu bio jedan veliki broj ljudi koji su zaista zabrinuti za životnu okolinu. To Vam negde govori i koliko je napredovalo srpsko društvo, jer se pre 15 godina time nije bavio niko.

Da, ali nije bilo ni takve opasnosti kakva je Rio Tinto

-Da, ali je bilo i drugih velikih opasnosti. Bivše vlasti su u taj aranžman sa Rio Tintom krenule pre 20 godina, tadašnja vlada Srbije je potpisivala prve ugovore…

Da, ali je današnja vlast u prilici da iskontroliše štetu.

-Da, i mi ćemo to uraditi. Ali da dovršimo priču o protestima. Na njima su bili i moji prijatelji, kolege, ali moramo reći da je bilo i nedvosmislenih poruka da to nisu samo ekološki već i protesti usmereni protiv vlasti.

BESNI I NA VLAST I NA OPOZICIJU: Ekološki protest u Beogradu

Ali videli smo i kakva je reakcija tih ljudi bila kada se tamo pojavio Dragan Đilas, što govori nešto suprotno – da su ti ljudi besni i na vlast i na opoziciju.

-Pa da, ali videli ste i kako su reagovali kada je čovek blizak Đilasu, koji je prodao svoju dedovinu za više od 700.000 evra, počeo da drži predavanja o ekologiji.

Moram priznati da nisam video mnogo relevantnih informacija o tome, a ne bih da pričamo o pisanju tabloida…Nego, želim nešto drugo da Vas pitam: Svi pratimo šta se proteklih dana dešava sa Novakom Đokovićem u Australiji. Rio Tinto je, to svi znamo, australijska kompanija…Đoković je nedavno javno podržao demonstrante i samim tim stao u front protiv Rio Tinta. Da li je Vama sumnjivo da samo tri nedelje kasnije tog istog Đokovića u zatvor strpaju australijski premijer Skot Morison, koji je pre godinu dana sprečio da Rio Tinto plaća ekstra porez na iskopavanje rude, te njegov šef kabineta Džon Kankel, koji je, gle čuda, prethodno obavljao važnu funkciju u Rio Tintu?

-Sve to što ste ispričali može da zazvuči i kao teorija zavere, a ja ne želim tako da razmišljam. Mnoge od podataka koje ste sada izneli prvi put čujem. Ono što me kao građanina, kao Srbina boli, jeste kada vidim najboljeg tenisera u istoriji sveta kako se prema njemu odnosi jedna strana država prema kojoj je taj isti Đoković pokazao humanost u trenutku kada to mnogi drugi nisu, za vreme velikih pritodnih nepogoda. A onda je doživeo tretman koji je verujem pogodio svakog Srbina na svetu.

Da li će ovo što se desilo narušiti diplomatske odnose Srbije i Australije?

-Znate, naši odnosi nikada nisu bili nešto intenzivni. Naša spona je velika srpska zajednica koja tamo živi. Da smo razočarani, jesmo. Uradili smo sve što smo mogli kao država.

Šta to znači?

-Mene je ceo slučaj zatekao na putu ka Čikagu, ali su u kontaktima sa ambasadom Australije preduzimane sve moguće mere. Obavljen je razgovor sa njihovim amasadorom, kada mu je uručena i verbalna nota.

Šta je rečeno u toj verbalnoj noti?

-Da mi zahtevamo da se prema Đokoviću postupa na dostojanstven način, kao prema čoveku koji je kao prvo dobio vizu od autralijskih organa vlasti, i u dobroj veri krenuo na turnir gde brani titulu. Zahtevali smo da održe reč i da, ako su mu već dali vizu, da ga puste da uđe u zemlju. A ako su na kraju opozvali odluku da mu daju vizu, moraju da mu obezbede uslove koji će biti drugačiji od uslova za one koji su pokušali ilegalno da uđu u Australiju ili su uhapšeni zato što je neka druga država raspisala poternicu za njima.

Bilo je komentara da Srbija treba da vrati kući australijskog ambasadora dok se Đoković ne pusti iz pritvora. Jeli Srbija razmišljala o takvim dramatičnim merama?

 Mi takvom odlukom ne bi dobili ništa, a ugrozili bi status nekoliko stotina hiljada Srba.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Promo – Ministarstvo spoljnih poslova



Source link

RELATED ARTICLES

Most Popular

Recent Comments