недеља, 14 августа, 2022
spot_img
Homedete iz izbegličke kolonePOTRESNO SEĆANJE JEDNOG DEČAKA NA “OLUJU”: Nas šestoro u “jugiću”, okolo mrtvi...

POTRESNO SEĆANJE JEDNOG DEČAKA NA “OLUJU”: Nas šestoro u “jugiću”, okolo mrtvi ljudi, jedan ubija drugog jer neće da ostavi ženu i decu i uzme pušku!


-Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji…- reči su Radoslava Radeta Jokića, danas sportskog novinara, a te 1995. godine, jednog od svedoka progroma i užasa.

Put od dečaka iz kolone, do uspešnog i ostvarenog čoveka, vodio je preko bede i nemaštine, sobe u vojnom hotelu na Slaviji koju je delio sa roditeljima i bratom, a beg od svega nalazio je u narandžastoj lopti koju je ubacivao u koš, tamo na terenima DIF-a. Upravo ta lopta i taj teren, bili su njegov svet, mesto gde se kalio i gde je rešio da će svojoj majci biti najbolji sin i oslonac u životu. Od sporta ga je otela povreda, ali je onda otkrio novu pasiju i strast – pisanje i žurnalistiku.

Danas, 27. godina kasnije, Rade je deceniju i po u novinarstvu, radi u jednoj od najstarijih medijskih kuća na Balkanu, ali i dalje sanja dve slike – onu pre i onu koja se odvijala za vreme “Oluje”. Njegove reči stare četiri godine, ali uvek isto jake, bolne i opominjuće, prenosimo vam u celosti.

– Prva granata je udarila u koren šljive sa koje sam godinama jeo plodove, jedva čekao da rodi. Od tada nikad više. Pakovanje, konsultacije sa komšilukom, brz polazak. Nas šestoro u “jugu”, moja mama, komšinica, njeno dvoje dece, moj brat i ja. Na ognjištu koje sam tada poslednji put video ostala je baka, da sačeka šta i kako, kaže krenuće već sa nekim.

Komšinica je vozila, promicala su mesta, prvo znana, pa neznana. Kamion pun vojnika sa obrnutom hrvatskom zastavom nas presreće, sva sreća naši, krenuli u, ispostaviće se, poslednju odbranu Krajine. Po dolasku u Dvor na Uni nije se znalo odakle ko i na koga puca i sa koje strane. Mrtvi ljudi, jedan čovek ubija drugog jer neće da ostavi ženu i dvoje male dece i uzme pušku u ruke. Teško je to gledati kad ste mali.

Krenuli smo prema mostu, trči, zaleži, fijuču meci, okolo prevrnuta kola, traktori, krv. Izgubim se od mame i brata u svemu tome. Most sam prešao sam, a eto Bog me je pogledao, jer sam u svoj onoj gunguli naleteo direktno na njih. Izvukli smo živu glavu, ušli u prepun voz i pravac Banjaluka. Prespavali smo kod jedne porodice, hvala im do neba što su nas prihvatili, posle nekoliko dana smo se istuširali, jeli i legli da kažem normalno.

PROŠAO ONO ŠTO NIJEDNO DETE NE TREBA DA PROĐE: Radoslav Rade Jokić sa bakom

Tu smo nekako stupili u kontakt sa tatom koji je posla radi morao pre početka svega u Srbiju i donekle izbegao svu strahotu, mada je dosta iste doživeo i bez toga. Samo on zna kako mu je bilo tih dana kad nije znao da li smo živi. Kao nama koju godinu ranije kada tri meseca nismo znali isto za njega dok je bio u blokadi na aerodromu “Pleso” u Zagrebu. Ne želim nikom taj osećaj, nikada, a nama se ne ponovio. Najteže mi je bilo kada sam našao adresar u kome nam je ostavljao poruke u slučaju da dođemo dok on nije tu i svaka se završavala sa “Voleo bih da ste tu kad dođem sa posla”.

BRAĆA IZ KRAJINE: Rade Jokić sa rođenim bratom Dejanom na stadionu Crvene Zvezde

Ubrzo posle nas je u Srbiju, opet Bogu hvala, stigla i baka, pa i ujak i nekako smo se okupili, onako izmučeni i bez bukvalno igde ičega. Sa druge strane, mnogi prijatelji i poznanici nisu dočekali granicu sa Srbijom, neka im je večna slava. Skoro dve decenije kasnije smo još uvek zajedno, donekle stali na noge, ali gorčina je još tu… I biće do poslednjeg daha u našim nedrima, za izgubljenim Kordunom, rodnim krajem, za Krajinom.

Što se mene tiče, još bar jednom da odem na dedin grob dok sam živ, još jednom da vidim sve te šume, polja, dvorište, mesta gde sam uživao u detinjstvu. Da pokažem svojoj deci odakle im je otac, čime se ponosi. Još nije trenutak, ali osetiću već. Dotle neću dozvoliti da se išta zaboravi, a to bi trebali da urade svi, na ovaj ili onaj način, jer šta je jedan narod bez istorije i bez pomena na nedužne žrtve? Reći ću vam – narod bez identiteta.

DANAS NOVINAR: Rade Jokić pamti šta je proživeo u izbegličkoj koloni

Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji…

Zato, ne dozvolite da se zaboravi, oprostite ili ne, ali ne dozvolite da se zaboravi.

P.S. Mama, hvala ti što ovo pišem! – napisao je tada na kraju svoje životne priče Radoslav.

Izvor: Facebook /Blic Foto: Privatna arhiva



Source link

RELATED ARTICLES

Most Popular

Recent Comments