Na objavi da su dvojica zdravstvenih radnika, umesto da budu na radnom mestu u bolnici bančili po kafani u vidno alkoholisanom stanju, našla je za shodno da mi se lično obrati psihološkinja Centra za socijalni rad Mia Kulić porukom da sam objavom ovog teksta “dotakao dno”.
Gospođu Kulić privatno ne poznajem i jedini put sam pre deset godina imao polusatni vrlo profesionalan razgovor u televiziji u kojoj sam radio ali, eto, ona ZNA da sam ja dotakao dno.
Savim moguće da je u pravu jer u svojim ranijim tekstovima nisam naglasio, a trebalo je, da je u komisiji za dodelu budžetskih sredstava za sufinansiranje projekata iz socijalne zaštite, koja je dodelila novac za otvaranje SOS kancelarije dva puta osuđivanom porodičnom nasilniku, sedeo njen suprug – inače pravniku Centru za socijalni rad.
Takođe nisam naglasio, a trebalo je, da se ista ta gospođa Kulić, inače radnica Centra za socijalni rad, kao zastupnica pojavljuje na dodeli ugovora po pomenutom konkursu kako bi joj bila dodeljena sredstva za privatno udruženje koje vodi sa svojim kolegom. Jer tu nema sukoba interesa?!
Možda je gospođa Kulić u pravu što nikada nisam naglasio da je njen suprug predsednik Saveta za pravna pitanja GrO SNS-a Leskovac i predsednik Gradske izborne komisije?
Najverovatnije je u pravu da sam dotakao dno jer nisam uspeo da ubedim sve one žene i muškarce sa kojima ona koordiniše u Centru, a koji su se žalili na njeno drsko i bezobrazno ponašanje, na to da upšte i ne želi da sasluša žrtve nasilja, da o tome progovore javno jer je se plaše.
Zapravo, siguran sam da sam dotakao dno jer sve ovo do sada nije bilo objavljeno u medijima za koje radim ili sam radio.
Javno se zahvaljujem gospođi Kulić što me vraća na pravi put.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
